Minut do dvanaest

Danas veoma često možemo čuti ove tri reči: ,,Izvini/te što kasnim“. Bar smo jednom tokom školovanja iskusili kako je zakasniti na prvi jutarnji čas. Imali smo priliku da gledamo i drugare koji stalno kasne, užurbano ulazeći u učionicu. Verovatno svako od nas poznaje bar jednog prijatelja ili prijateljicu za koje znamo da neće doći na vreme na zajednička okupljanja ili kolegu koji kasni na posao.

Kao što se razlikujemo po mnogim osobinama, tako se razlikujemo i po tome kada dolazimo na neko dešavanje, posao, skup, večeru, ljubavni sastanak, predviđenu obavezu… Još dok smo bili deca pričali su nam dobro poznatu priču koja se završava sa porukom: ,,Ptica koja ranije ustaje prva hvata crva“. Možda zbog toga postoji veliki broj ljudi koji voli da dođe pre zakazanog termina (neki i pola sata ranije) ili je reč o veoma odgovornim ljudima koji uz to ne vole da žure i da se izlažu dodatnom stresu koji izaziva ,,trka sa vremenom“. Lično, spadam u ove ,,rane ptice“ ili one koji vole da dođu na vreme, ali ,,dešava mi se“ i da ,,malo“ zakasnim.

Zanimljivo je da ljudi koji kasne, a za neke od njih možemo sa pravom reći da hronično kasne, gotovo da uvek kasne isti vremenski interval – 5, 10 ili 15 minuta. Sasvim dovoljno da se njihovo kašnjenje može tolerisati, jer spada u ,,akademsko vreme“, da ne izazovu veliku smetnju drugima ili da ne propuste puno od događaja na koji idu. Naravno, kao što neko voli da ,,porani“, tako postoji određen broj razloga zašto neki ljudi i pored izražene želje da stignu na vreme ipak kasne. Jedan od tih razloga je naša procena raspoloživog vremena. Skloni smo da više kasnimo kada imamo više vremena na raspolaganju. Tada možemo završavati obaveze koje će nam odvući pažnju od početka dešavanja, što za posledicu ima da i uprkos našoj žurbi kojom nadoknađujemo lošu procenu, ne stižemo na vreme. Ili kako je to moj poznanik primetio: ,,Kad ne gledam na sat i ne kasnim, a kad u njega gledam onda gotovo uvek kasnim, jer kalkulišem sa vremenom.“

Za neke od nas, raniji dolazak znači gubitak vremena, jer smo osuđeni da sedimo besposlesni bez dovoljno vremena da započnemo novu aktivnost. Drugi ne vole uznemirenost i neprijatnost koju im izaziva mnogo raniji dolazak. Neretko, oni smatraju da su predmet tuđih pogleda i procena, bez obzira da li je to istina ili ne. Takođe, ne želimo da mnogo ranijim dolaskom navedemo druge da posmisle kako nemamo izgrađen svoj privatan život ili da ne vrednujemo svoje vreme. Ima i onih koji vole da budu produktivni više od toga da negde neefikasno čekaju. Ponekad ne želimo da dođemo previše rano zbog lepih manira, kao na primer kod prijatelja koji nas je pozvao na druženje, te ćemo radije doći malo kasnije. Kao što mnogi pojedinci raniji dolazak vide kao prednost, drugi to vide kao nedostatak ili gubljenje vremena.

Nemoguće je uvek biti tačan. Ponekad ne možemo kontrolisati spoljašnje okolnosti kao što je gužva u saobraćaju, ali u stanju smo da predvidimo svoje obaveze i prepreke na putu, te da se u odnosu na to organizujemo. Osim toga kako i na koji način sebi objašnjavamo zašto kasnimo, važna je i naša motivacija koja stoji u pozadini. Stoga, način na koji možemo promeniti svoju naviku kašnjenja nije da mislimo kako da stignemo na vreme, već kako da vreme koje imamo na raspolaganju kada poranimo učinimo mnogo vrednijim, tj. kako da to vreme iskoristimo na nama zadovoljavajući način. Ako vreme koje imamo do početka događaja posmatramo kao vredan resurs koji možemo upotrebiti u svoju ili nečiju korist, veće su šanse da osetimo kako je naše vreme konstruktivno iskorišćeno i na taj način steknemo naviku ranijeg dolaska.

Uvek će biti onih koji vole da dolaze ranije, kao i onih koji kasne. Dok jedni ponavljaju da ,,Ptica koja ranije ustaje prva hvata crva“, drugi su u saglasnosti sa onim što je Ruzvelt rekao: ,,Mislim da smo previše uzeli u obzir dobru sreću ptice koja ranije ustaje, a ne dovoljno lošu sreću crva koji je poranio.“ Međutim, činjenica je da ranijim ustajanjem ili dolaskom možemo više da postignemo, bolje organizujemo svoje vreme, neke obaveze odmah završimo, izbegnemo mogućnost da nekoga uvredimo sa svojim prevelikim kašnjenjem ili obezbedimo sebi više vremena za odmor i uživanje. Drugim ljudima nećemo pružiti mogućnost da nas pamte kao ,,one koji uvek kasne“ na sastanke i da je bolje početi bez nas. Svakako je lepše minut pre dvanaest nego posle dvanaest.

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *