Ratovi su se vodili zbog teritorija, a malo šta se promenilo danas. Dok su se granice na kartama menjale, a milioni ljudi svojim životima plaćali te promene, narodi su ostajali bez svojih država. Mnogi ,,moćnici“ smatraju da je to nevažno, jer težimo globalizaciji i brisanju istih, ali realnost je da bez jasnih granica gubimo svoj identitet, da smo nezaštićeni, podložniji tuđim uticajima i otvoreniji za njihove napade.
Veliki broj nas je odrastao uz poruke da je ,,svet nesigurno i opasno mesto“ i da se u,,današnje vreme nikome ne može verovati“. Nažalost, realnost nije daleko od tih uverenja, a njihove posledice se mogu primetiti posmatranjem našeg okruženja. Verovatno je još tokom odrastanja postavljen temelj naše potrebe da svoje imovinske granice jasno označimo uz pomoć većih ili manjih ograda, a ponekad i visokih bedema kako bi se zaštitili čak i od pogleda drugih ljudi. Ukoliko vidimo neželjene goste u našem posedu, spremni smo na verbalnu borbu, fizičko obračunavanje ili ubistvo kako bismo se zaštitili.
Međutim, stvari su nešto drugačije kada je u pitanju naš lični prostor, jer često nismo svesni da se neko nalazi u njemu umesto izvan njega, te zašto sa pojedinim ljudima osećamo nelagodnost u kontaktu. Neretko ćemo to predstaviti sebi kao sopstvenu grešku, lošu percepciju, posledicu umora ili narušenog rasploženja. Ipak, moguće je da su osećaji koje imamo ispravni i da se naši sagovornici ne nalaze na mestu koje je njima namenjeno – u prostoru iza naše spoljašnje granice koja je tu za nama nepoznate ljude, poznanike, kolege, poslovne partnere. Umesto toga oni su unutar našeg unutrašnjeg/intimnog prostora (koji je rezervisan za roditelje, decu, partnere, prijatelje i drage ljude), te je očekivano da u komunikaciji sa njima osećamo neprijatnost, nesigurnost, potrebu da se udaljimo ili da ih na neki način ,,odgurnemo“ od sebe. Tako narušavanje svojih granica plaćamo psihološkim, emotivnim, duhovnim i intelektualnim životom.
S druge strane, društvo nam stalno nameće ,,pravila“ da budemo otvoreni, raspoloženi, dostupni… U suprotnom nas vide kao hladne, nezainteresovane, dosadne ili čak nesposobne da se izrazimo. Veoma se ceni otvorenost ka novim ljudima i iskustvima, inovativnost, samoizražavanje i nije neobično što se ,,konstantno klatimo“ između onoga što se očekuje od nas i naše potrebe da lične stvari zadržimo za sebe. Stoga, vrlo lako idemo u krajnosti – previše se izlažemo ili smo zatvoreni, a retko uspevamo da balansiramo. U velikoj meri to zavisi od naše sposobnosti da bez zastoja, jednostavno i odlučno kažemo NE! Možda ranije nismo znali kako da kažemo NE svemu onome što ne želimo ili nam ne prija, ali nikad nije kasno da naučimo. Stoga, vežbajte već od danas.
Kako biste ispitali i postali svesniji svoje lične granice, predlažila bih da uradite jednu delotvornu vežbu. Opustite se i što realnije zamislite svoju granicu (intimnu i spoljašnju), kako ona izgleda, koliko zauzima prostora oko i iznad vas, da li i koga propušta blizu, a koga zadržava ,,na vratima ili iza njih“. Kada biste mogli da je napravite razmislite koje biste materijale koristili, da li bi neki delovi te granice bili propustljivi i otvoreni ili na njoj nigde ne bi bilo pukotina. Kad budete osvestili kako izgleda vaša granica, uzmite lepljivu traku u boji i sa njom je predstavite u prostoru oko sebe. Prvo je sagledajte iznutra dok stojite u njenom centru – kako vam izgleda, kako se osećate dok je posmatrate, koje su vaše misli, da li ste nešto propustili da dodate (slobodno dopunite ono što nedostaje), a kad budete spremni izađite iz njenih okvira i osmotrite njenu spoljašnjost. Sigurna sam da ćete imati puno zanimljivih uvida.
Kada smo svesniji svojih granica u stanju smo da lakše prepoznamo kad ih neko ugrožava i u skladu s tim brže delujemo. Svesniji smo da NE želimo tu osobu u našem intimnom prostoru i da bi nam bilo mnogo ugodnije kad bi se ona nalazila na prihvatljivoj udaljenosti – što je ljubazno možemo zamoliti. Kako bismo od strane sagovornika izbegli nerazumevanje zbog naše molbe, možemo objasniti naše razloge. Neće nam to uvek polaziti za rukom, ali važno je da poštujemo svoje granice, da znamo kako one izgledaju, koja je naša dozvoljena ,,zona komfora“ u odnosu na sagovornike, a kad bude potrebno da od nje napravimo svoju ogradu koju ćemo učvrstiti kratkim, odsečnim i jasnim NE! svemu što nas na bilo koji način ugrožava. Naša je odgovornost da tako zaštitimo sebe, privatnost i svoj život.
Ostavite komentar