Upoznajte Luku za koga svi u okruženju kažu da je dobar čovek, ali da previše brine. Ako biste pitali njegove prijatelje rekli bi da zbog svoje brige zna upropastiti zajednički izlet ili roštilj. Njegova supruga se oseća usamljeno u trenucima kad treba doneti važne odluke, jer njen muž više brine o neizvršenom radnom zadatku koji ga čeka na poslu. S druge strane, na poslu ne prestaje razmišljati kako malo vremena i pažnje poklanja porodici. Ko će osim njega da brine o tome šta će njegova porodica jesti i obući, ali i o njegovom povišenom krvnom pritisku. U zadnje vreme je svadljiv, a svaki izliv besa u njemu pojačava osećanje krivice. Naravno, to nisu njegove jedine brige.
Svako od nas više ili manje brine za nekoga ili nešto. Još kao deca posmatramo roditelje koji svoju brigu lako prenesu i na nas. Upozoravaju nas da pazimo kako se ponašamo na igralištu da bismo izbegli povrede. Prate naš napredak u školi, a onda nas navedu da brinemo zbog svojih postignuća. Savetuju nam da se više trudimo, jer ako više radimo logično je da ćemo više imati. I onda u nekom trenutku sami ,,naučimo“ da brinemo zbog ,,teškog“ profesora, prekora šefa za loše urađen posao, (ne)uspeha naše dece, sreće naših partnera, našeg narušenog zdravlja, globalne krize…
Kad brige jednom okupiraju naše misli one postaju deo nas koji postepeno nagriza naš spokoj, kao što karijes zahvata zdravi zub – stvaraju nam nelagodnost, trudimo se da ih ignorišemo, ali one su tu dok nešto ne uradimo povodom toga. Prvi korak je da postajemo svesni svoje brige, a onda i toga koliko brinemo. Obraćamo više pažnje na sve ono što nam stvara tenziju, a što smo izazvali svojim ,,zabrinutim mislima“ koje onda postaju ,,zabrinjavajuće“ za nas. U tom začaranom krugu, shvatamo da su neke od tih briga toliko nerealne da nam postaju smešne, druge su nešto realnije, ali bespotrebne, dok samo jedan mali deo njih ima svoju pravu težinu koja je i realna i uvremenjena.
Brige nas okupiraju kada nismo dovoljno sigurni u sebe u pogledu događaja ili situacija koje očekujemo (najčešće u budućnosti). Takva očekivanja u nama izazivaju nerealan strah o tome ,,šta bi moglo da se desi“ koji se razbuktava novim prilivom misli i fantazija o tim mogućnostima. Kada jednom krenemo motati ovo klupko briga potreban nam je izvestan napor da pažnju usmerimo na nešto što će nam pomoći da ovakve misli jednostavno izgubimo iz fokusa našeg interesovanja. Sigurna sam da je većini nas poznat ovaj ,,mehanizam briga“ koji nam retko pomaže.
Nekada su nam brige pomagale da preživimo kao ljudska bića. One su nas navodile da razmišljamo unapred i da u skladu sa tim delamo kako bismo živeli duže. Međutim, danas većina njih proizvodi dodatan stres koji narušava kvalitet našeg života i u znatnoj meri ga skraćuje. Kada postanemo ,,zabrinuti“ zbog količine prepoznatih briga koje nas preplavljuju to je dobar početak. Mnoge stvari smo u stanju da sami rešimo, a ukoliko se pored svih pokušaja i dalje osećamo bespomoćno, uvek možemo potražiti stručnu pomoć. Ono što bi moglo da nam pomogne u našoj borbi jeste prihvatanje i život u skladu sa rečima koje smo ne mali broj puta čuli: ,,Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.“
Zaista je mudrost znati kada je vredno uključiti naš ,,mehanizam briga“. Bili smo svedoci situacija zbog kojih smo veoma brinuli, do te mere da nismo spavali, a na kraju je sve bilo bolje nego što smo zamišljali. Neke situacije smo uzimali kao da će same od sebe da se reše, a bilo je potrebno da im ozbiljnije priđemo. Sa neke vremenske distance, shvatimo da smo i to preživeli, da smo otresli prašinu koja je ostala od silne brige i nastavili dalje kroz život. Na kraju, važno je naše zdravlje, osmeh na licu, mir koji imamo u sebi i sreća koju živimo i delimo sa porodicom, prijateljima i pozninicima, a u takvoj priči nema mesta za brigu. U suprotnom, imamo samo brigu sa kojom plaćamo sve ostalo. Nadajmo se da će to uskoro i Luka shvatiti!
Ostavite komentar