Da li smo preživeli praznike i zašto nismo?

Veliki broj praznika je iza nas. Praznična euforija nas popušta i možemo da se vratimo ustaljenom ritmu. A tamo, novčanik je potrebno napuniti, nakupljene kilograme ,,istopiti“, a brige o tome i mnogo čemu drugom umiriti.

Mnogo se pričalo o lepoti praznika i zašto ih volimo. Šta je ono što ih izdvaja od drugih dana i po čemu ćemo ih pamtiti. Međutim, ne mali broj ljudi sve slobodnije priznaje da ne voli, ali baš ne voli praznike. Da li si i ti jedan od njih?

Obično navode ove razloge:

  • Žele da donesu odluke koje će imati uticaj na njihov život, ali koje će po mogućnosti delovati ,,odmah“.
  • Nemaju partnera, te njihov osećaj usamljenosti postaje još izraženiji tokom praznika.
  • Postoji nesklad između spoljašnjeg ,,sjaja“ i unutrašnjeg nezadovoljstva. To pojačava njihovo osećanje stida, jer smatraju da ,,moraju“ biti veseli ,,kao drugi ljudi“, a ne neraspoloženi kako se zapravo osećaju.
  • Zabrinuti su oko pripramanja slavlja (hrane, prostora, dekoracije, gostiju, novca, poklona…).
  • Sećaju se ljudi koji su nekada bili u njihovim životima, a kojih više nema bilo zbog narušenih odnosa, smrti, udaljenosti ili drugih razloga.
  • Skloniji su intezivnijem ličnom preispitivanju i neretko samosažaljenju…

Zbog ovih i sličnih razloga ljudi me obično kontaktiraju sa željom da imamo naš prvi terapijski susret. Teme zbog kojih dolaze su raznovrsne, ali su uglavnom pokrenute njihovim razmišljanjem i preispitivanjem tokom praznika. A već posle prvog razgovora…

Osoba odlazi sa:

  • Povećanom svesnošću o problemu koji je muči.
  • Novim uvidom o nečemu što joj je delovalo poznato.
  • Dogovorom o ciljevima i konkretnim akcijama koje će voditi razrešenju problema.
  • Osećajem da je neko zaista čuo i razumeo.
  • Ne malim brojem novih pitanja za lični razvoj na koje može, a i ne mora, da traži odgovore između naših susreta.

Dakle, posle samo jednog razgovora ljudi ne odlaze ,,praznih“ ruku. U suprotnom, pokušavaju da sami sebi pomognu pod pretpostavkom da im ,,niko nije potreban“. Međutim, paradoks je upravo u tome da su oni koji tvrde da im pomoć ne treba najčešće oni kojima je ona najpotrebnija. Jer, da sve možemo sami ne bismo u osnovi bili društvena bića.

Zato, pre nego što ti glava ,,proključa“, a ,,para krene na uši“ ili ako osećaš da je već tako, klikni na kontakt i zakaži svoj termin za razgovor. Saznaj i nešto više o meni kako bi ,,osetio“ da li bismo mogli da pronađemo zajednički jezik. Biće mi zaista drago da te upoznam. 🙂

Ako ti trenutno nisu potrebni otvoren razgovor, podrška ili pomoć u definisanju ciljeva, planova i koraka za aktivno rešavanje ličnih izazova i dalje možeš da preporučiš ovaj tekst nekome kome bi mogao biti od koristi. Pomeraj granice u ličnom razvoju!

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *