Da li znaš svoju vrednost?

Uprkos tome što se ljudska vrednost ne može i ne treba meriti mi to svakodnevno radimo. Navikli smo da sve ima svoju cenu. Neke od njih su javne i svima vidljive, dok su druge skrivene ili podrazumevane. Neprijatno nam je da za nekoga ili nešto pitamo koliko vredi iz straha da nismo toliko ,,moćni“. Jednostavno, sebe otpisujemo pre bilo kakvog pokušaja. Pojedina mesta izbegavamo iz istog razloga. S druge strane, najprijatnije se osećamo kada znamo da smo okruženi ljudima ili stvarima sa kojima se naša ,,vrednost“ približno podudara.

Činjenica je da se danas sve procenjuje, ocenjuje, vrednuje. Iz dana u dan svedočimo raznim promenama kojima se prilagođavamo sa više ili manje uspeha. Svesni smo da jurimo za nametnutim standardima i pravilima bez uputstva kako se to radi. Neko vreme uspevamo da budemo u koraku sa njima, dok se ne okrenemo da bar na trenutak uživamo u onome što smo postigli. Sledeći pogled unapred otrežnjuje nas poput šamara. Izgubili smo tempo i već smo u zaostatku! Nova trka počinje. Ne znamo šta se tačno dešava, ali ponekad nam se čini kao da smo na globalnoj licitaciji materijalnih, duhovnih, intelektualnih, psiholoških, prijateljskih i drugih vrednosti. Znamo, ko više ponudi on pobeđuje.

Iako često nesvesno, istina je da stalno procenjujemo ljude, stvari, situacije, svoje okruženje, posao kojim se bavimo, porodicu, prijatelje… Kada imamo informaciju o nekoj vrednosti lako možemo pogledati u svoj životni novčanik i proceniti da li to možemo ,,priuštiti“. Ukoliko to nije slučaj, sami intuitivno ili iz ranijeg iskustva pokušavamo odrediti tu vrednost. Naravno, dešavaju se i greške, ali svaki sledeći put smo bolji.

Stvari su malo drugačije kada smo mi u pitanju, jer sami sebi retko dajemo određenu ,,sumu“. Takođe, ne dobijamo često pitanje poput ,,koliko vrediš“ koje od nas traži da procenimo sopstvenu vrednost, te se ono ignoriše i vešto izbegava. Ipak, sve dok nam polazi za rukom da procenjujemo druge i da im podsvesno lepimo skrivene etikete sa ,,cenom“, nema razloga da to ne uradimo i za sebe.

Za promenu, usmerimo pažnju na sebe i zagledajmo se u sopstvenu vrednost. Cilj nije da imamo konačnu brojku zapisanu na ceduljici koju držimo u novčaniku i svuda nosimo sa sobom. Cilj je da budimo otvoreni za još jednu priliku da nešto novo saznamo o sebi. Ukoliko imate mogućnosti zapišite, a potom i proverite svoje odgovore:

  • Kolika je moja trenutna težina i koliko sam visok/a?
  • Koliko u ovom trenutku imam novca u novčaniku? Proverite! Da li ste pogodili? Imate li više ili manje od onoga što ste prvobitno rekli?
  • Vrednost moje ušteđevine je…?
  • Koliki su moji dugovi?
  • Kad nabrajam svoje dobre osobine koje su to? Kad razmišljam o svojim manama, one su?
  • Koliko imam članova uže i šire porodice? Prijatelja? Dece?
  • Da li sam zadovoljan odnosom koji imam sa svojom partner(k)om?
  • Moje subjektivno mišljenje je da vredim više nego prošle godine, prošlog meseca, dana?
  • Kako sam do sada sebe vrednovao/la? Da li mi je takav način samovrednovanja bio od koristi?
  • Šta još želim da dodam?

Osećaj koji imamo o sopstvenoj vrednosti određuje važne segmente našeg života, bili toga svesni ili ne. Mnoge stvari koje su nam se činile teške i nedostižne, postižemo sa lakoćom kada procenimo da smo za to sposobni. Odlučniji smo i spremniji na rizike kada kao podršku imamo spoznaju da možemo prevazići prepreke koje su pred nama. Stoga, s vremena na vreme obratimo posebnu pažnju na samovrednovanje. Vredi svakog uloženog napora, jer kako kažu ,,da bi se priznala tuđa vrednost, treba imati vlastitu“. Takođe, da bi drugi priznali našu vrednost potrebno je da je i sami imamo, jer nas ona definiše. Uostalom, kako drugačije?!

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *