Dobre strane prehlade

Voće, čajevi, vitamini, tablete… Stigli su dani u kojima se lako prehladimo, a zbog visoke temperature teško podižemo iz kreveta. Papirne maramice su svuda oko nas. Telo nam je slomljeno, a glava pulsira. Iako su ljudi oko mene bili prehlađeni, gotovo sa sigurnošću sam tvrdila da će me ovaj put mimoići. Oh, kako sam samo pogrešila!

I evo me prikovana za krevet kako pokušavam da sastavim nekoliko smislenih rečenica. Volela bih da uživam u šetnji i jesenjem vazduhu, ali u ovom stanju jedva se dovučem do kuhinje. Međutim, nije mi trebalo puno vremena da shvatim dobre strane prehlade. Osim što mi omogućava da radim ono što volim, a to je da usvajam nova i zanimljiva znanja, daje mi prostor da vratim stare uspomene. Sećam se da sam u ovakavom naletu prehlade, kao devojčica, prvi put pročitala jednu od najdražih knjiga. Danas sam pronašla predivan tekst o tome kako kritikujemo i osuđujemo autora Livingstona Larnda. Jedan od onih koji pogađaju tananu unutrašnju žicu. Zato sam poželela da ga u celosti podelim sa vama.

Očevi zaboravljaju

“Slušaj, sine; govorim ovo dok spavaš, s jednom rukicom podvijenom pod obrazom i plavim kovrdžicama slepljenim na vlažnom čelu. Ušunjao sam se sam u tvoju sobu. Pre samo nekoliko minuta, dok sam sedeo i čitao spise u biblioteci, zagušujući talas kajanja obrušio se na mene.  Kao krivac sam seo na ivicu tvog kreveta.

Ovo su stvari o kojima sam razmišljao, sine: bio sam ljut na tebe. Grdio sam te dok si se oblačio za školu zato što si lice samo potapkao peškirom. Zanovetao sam ti jer nisi očistio cipele. Ljutito sam viknuo na tebe kad si neke stvari bacio na pod.

I za doručkom sam ti brojao greške. Prosipao si po stolu. Gutao si hranu. Stavio si laktove na sto. Previše putera si mazao na hleb. A dok si ti polazio da se igraš, a ja kretao na voz, okrenuo si se da mi mahneš i doviknuo ,,doviđenja, tata“. Namrštio sam se i odgovorio ti ,,ispravi ramena“.

Sve se ponovilo kad sam se vratio kući kasno po podne. Uhodio sam te dok sam prilazio kući; klečao si i igrao klikere. Imao si rupe na dokolenicama. Ponizio sam te pred drugarima jer sam te poterao pred sobom kući. Dokolenice su skupe, i kad bi ti morao da ih kupiš, bio bi pažljiviji! Zamisli to, sine, od oca!

Da li se sećaš kako si kasnije, dok sam čitao u biblioteci, ušao bojažljivo, s nekakvim bolnim pogledom u očima? Zastao si na vratima kada sam te prostrelio pogledom preko papira, nestrpljiv jer me prekidaš. ,,Šta hoćeš?“, prasnuo sam.

Ništa nisi rekao, ali si plaho potrčao prema meni, obavio mi ruke oko vrata i poljubio me, a tvoje male mišice stegle su me s ljubavlju koju je Bog posadio u tvom srcu, koju čak ni zanemarivanje ne može da natera da svene. A onda si otišao trupkajući uz stepenice.

Pa, sine, ubrzo zatim rad mi je ispao iz ruku i savladao me užasan strah od kog mi je pozlilo. Šta mi to navika radi? Navika da tragam za krivicom, navika da prigovaram – to je moj način da te nagradim zato što si dečak. Ne radi se o tome da te ne volim; radi se o tome da sam previše očekivao od deteta. Merio sam te aršinom mojih godina.

A toliko je toga dobrog i lepog i istinitog u tvom karakteru. To tvoje malo srce veliko je kao zora kad obasja prostrana brda. To je pokazao spontani nagon da požuriš i poljubiš me za laku noć. Ništa drugo večeras nije važno, sine. Došao sam po mraku do tvoje postelje i kleknuo kraj nje posramljen!

To je slaba naknada; znam da ne bi razumeo ove stvri kad bih ti ujutro ispričao. Ali, sutra ću biti pravi tata! Družiću se sa tobom, patiću kad ti patiš i smejaću se kad se ti smeješ. Uješću se za jezik kad naiđu reči nestrpljenja. Ponavljaću u sebi kao ritual – on je samo dečak; mali dečak!

Bojim se da sam te gledao kao gotovog čoveka. Pa ipak, kad te sad gledam, sine, sklupčanog i umornog u tvom krevetiću, shvatam da si još beba. Juče još bio si u majčinom naručju, s glavicom na njenom ramenu. Tražio sam previše, previše.“

Nezadovoljni sa onim što imamo tražimo više i previše. Ponestaje nam zahvalnosti. Ponestaje i radosti. Po navici upadamo u jadikovanje, kritiku i osudu. Kada je telo iscrpljeno i umorno teže kontrolišemo razum i osećanja. Međutim, bar malo dobra postoji u svakoj teškoj situaciji. Važno je da ga nađemo. I u svakoj prehladi naučimo, bar toliko, da cenimo zdravlje. Što jeste, jeste!

  

    

    

    

    

    

    

    

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *