Kako se kalio psihoterapeut?

Pogledala sam u novčanik. Ostalo je još 100 dinara. „Odlično“, pomislih. „Dovoljno je za kiflu“ – ne znam da li sam i to pomislila ili sam tiho izgovorila, ali osetila sam olakšanje. Neću biti gladna.

Neko ko je odrastao u Bosni i Hercegovini za vreme rata, prvo što su vas naučili jeste da ne budete gladni. A, ja sigurno neću biti kada se budem vraćala iz Beograda do Novog Sada. Proverila sam. Iz drugog dela novčanika meškolji se povratna karta. Srećna sam što sam je jutros kupila i što mogu samo da uletim u voz.

Tek tad pogledah iznad sebe. Ništa se nije promenilo. I dalje lije kao iz kabla. Dok čekam na autobuskoj stanici, putnici se stiskaju i smenjuju, samo ja stojim. Gledam na sat… već dobrih pola sata na istom sam mestu. Čini mi se da će svakog trenutka stići trola koja mi je potrebna.

Tresem se od hladnoće, ali trudim se da ne obraćam pažnju na to. Ipak je oktobar, šta mogu da očekujem. Ne poznajem Beograd i ovo je tek treći put kako sama dolazim u ovaj grad. Zapravo, zabačeni deo grada. Mrak je i plašim se. Ali, ne dam da se bilo šta od toga vidi.

Napokon! Ulazim u trolu. Vozim se prema železničkoj stanici. Voz polazi za 20 minuta. Napeta sam, gledam na sat. Čini mi se, samo što krenemo, već smo stali, na sledećoj stanici. Došli smo i do one na kojoj izlazim.

Kupujem kiflu. Prolazim kroz gužvu do voza. Ulećem. Vrata se zatvaraju. Čujem pištaljku dok tražim slobodno mesto. Pronalazim jedno u već punom kupeu, a tromi voz kao da se buni što ga je neko tek probudio.

Primećujem… sve je staro, oronulo, prljavo i dotrajalo, ali toplo. Mmmm, kako je samo toplo. Tako sam zahvalna na tom osećaju koji miluje moje umorno i promrzlo telo.

Otvaram svoj rokovnik. Nove stranice ispisane novim znanjem. Danas sam imala i lični rad u grupi. Dotakli smo se jedne veoma bolne teme. Imam utisak da me grudi još bole dok smeštam to novo iskustvo. Grupa mi je danas pružila puno podrške. Toplih i lepih reči. Osmehujem se dok gledam svoj umorni odraz na kišnom prozoru.

Oduzimam kiflu dok sabiram misli. Večeras ću u studentski dom stići u ponoć, a sutra već s prvim vozom ponovo idem u Beograd na edukaciju. Treba ustati rano u nedelju i sve ponoviti…

Ipak, znala sam zbog čega to radim. Dan po dan, sat po sat. Kao što i danas znam kada sednem preko puta mojih klijenata. 🙂

KADA SE OSVRNEM IZA SEBE, SVI TEŠKI TRENUCI IMAJU SVOJ SMISAO.

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *