Miris detinjstva

,,Izazov prihvaćen“ su reči koje u zadnje vreme često vidim na Facebook­-u. Reč je o igri koja te poziva da objaviš svoju fotografiju iz mlađih dana, a potom napišeš da si prihvatio izazov. Sama sam objavila fotografiju devojčice od nekoliko godina koja drži rozi buketić u ruci. Upravo me je ta devojčica pozvala da napišem ovaj tekst.

Teško je biti imun na ovakav izazov, a još manje na sećanja koja su povezana sa periodom u kojem je nastala fotografija koju delimo. Detinjstvo i odrastanje su bili drugačiji u odnosu na danas. Doručak je imao ukus ,,pravog“ eurokrema i toplog penušavog mleka. U kuću si ulazio samo za vreme velikih obroka, dok si užinu jeo vani sa društvom. Kuhinja je mirisala na bakine kolače, mamine krofne i tatine palačinke… Jurili smo loptu, a ne Pokemone. Trčali, hodali i stajali čvrsto na nogama, jer je zemlja neuporedivo bolja od bilo kakvog hoverborda. Sa jedanaest ili dvanaest godina razmišljali o simpatiji, a ne mestu za prvo seksualno iskustvo. Bili smo deca i nismo želeli da odrastemo. Jer, sve vreme sveta bilo je pred nama!

,,Dete je otac čoveka“

Prema nekim psihološkim teorijama mi smo na nesvesnom nivou svoju životnu priču ispisali do svoje pete godine. Do tada smo doneli važne odluke, usvojili određene navike, razvili zavidan broj sposobnosti, itd. Međutim, šta bi ti dete koje si bio danas reklo? Da li bi bilo zadovoljno onim što jesi? Kako izgledaš u njegovim očima? Kakav bi ti savet dalo? U jedno sam sigurna, imalo bi više ljubavi prema tebi nego što je ti sada imaš prema sebi. Bez obzira na uspone i padove, imalo bi razumevanja za tvoje postupke i odluke. Prvenstveno, jer je bilo svedok tvog odrastanja. Takođe, njemu si zaista i dobar i dovoljan sa svim svojim vrlinama i manama. Drugi su oni kojima možda nisi dovoljno dobar i koji smatraju da moraš više. To naravno utiče na sliku koju imaš o sebi, dok su tom detetu razlozi zbog kojih imaš nisko samopoštovanje izuzetno smešni. Uostalom, deca su po prirodi samopouzdana, radoznala, puna ljubavi, empatije i želje za učenjem novih stvari, jer se ne plaše izazova i greški. Dete u tebi to sve i dalje ima samo mu dozvoli da slobodno diše – bez kritike, sputavanja, bespotrebne brige i opreza.

Zanjiši svoju ljuljašku

Kada si poslednji put seo na ljuljašku ili klackalicu? Istinski se zaigrao i izgubio pojam o vremenu? Ili se smejao od srca bez nekog posebnog razloga? Našu veliku lekciju o napredovanju i nazadovanju naučili smo onog trenutka kada su nas prvi put stavili na ljuljašku. Da, upravo tada! Naše prvo iskustvo gubljenja ,,tla pod nogama“. Strah od pada, ali i vraćanja unazad. Osećaj sigurnosti koju nam pružaju odrasli koji su sa nama. Ruke koje nas guraju prema nebu i koje postaju bukvalno naš vetar u leđa. Sve dok ne naučimo da ići napred i nazad nije zastrašujuće, već zanimljivo i uzbudljivo iskustvo koje želimo da traje što duže. U nekom trenutku sami probamo, padamo i ustajemo. Stoga, nemoj se plašiti kada se na putu do cilja vratiš korak ili dva unazad. Uzmi još veći zamah i kreni dalje. Napred – nazad je sastavni deo ljuljanja, ali i plesa. Pitanje je samo da li ćeš sebi dozvoliti prostor za igru!

Poštuj dete u sebi i sve ono što je proživelo zajedno sa tobom. Daj mu nesebičnu pažnju i ljubav, jer ono to zaslužuje. Pažljivo i sa razumevanjem mu objasni ono što ne zna ili ne razume. Postupaj sa njim onako kako bi voleo da su drugi postupali sa tobom kada si bio mali. Nadoknadi štetu koju si tokom vremena naneo tom nedužnom biću. Zahvali mu se za sve što je uradilo za tebe. Vreme je. Prihvati izazov!

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *