Naši delovi umiru ili samo spavaju?

Nekada sam bila pesnik. Mnogo pre nego što sam postala psiholog i psihoterapeut. Pisala sam – na odmoru, u hodu, u snu, na javi…

Možda sam još uvek.

Pesnik je nežni posrednik okrutnog sveta. Svet posmatra sanjivim očima. U stanju je da primeti gotovo nevidljivo (i ono iza toga). Njemu su poznati bol i patnja. Kao alhemičar težinu ovog sveta pretvara u lakoću, mir, ljubav. Kroz sebe. Nažalost, pesnici izumiru.

Bila sam na promociji knjige poezije. Publika manja od 40 ljudi, a prosek godina nadmašuje 50. Pesma izumire.

Zapitala sam se da li znamo da pevamo životu? Da li uopšte pevamo? Jesmo li zaboravili? Kako zvuči melodija koju pevušimo? Naša pesma je zvuk naše duše. Kakav je tekst?

Jedno pitanje me posebno zainteresovalo – da li i dalje znam da pišem? Postojao je samo jedan način da to otkrijem… da probam.

DA LI SMO DOVOLJNO HRABRI DA RASTEMO IZ RUŠEVINA?

Manje od 40, a više od 50

Kunjaju umorni starci i starice
Autor knjige ništa mlađi nije –
U starim rukama nove korice
Sanjivo teče veče poezije.

Mnogo je reči za mali skup ljudi
Iako znanje nadmašuje prostor…
Nekom glava klone, pa se probudi
Praveći se da setno gleda kroz prozor.

Izumire tako stara generacija
I nekog prošlog vremena struktura –
Možda je to moja interpretacija
Ali nečujno… izumire kultura.

Shvatih… naši delovi samo (duboko) spavaju. Pitanje je, želimo li da ih probudimo? I još važnije, da li smo hrabri za tako nešto?

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *