U kakvoj su vezi melem i psihologija?

Dosta vas me je pitalo zašto sam upisala psihologiju. Čini mi se da je krajnje vreme da s vama podelim i nekoliko reči na tu temu. 

Kada sam ljudima govorila šta sam upisala, a potom i završila, neretko bih čula nešto poput: „I ja sam hteo/la da upišem isto“, „To je bila moja prva ljubav, ali…“, „Koliko radim sa ljudima veruj mi da sam bolji psiholog od tebe“, „A, što si to upisala?! Pa, od toga nema hleba!“

Ne znam koliko su vama poznati ovakvi ili slični komentari u vašim životima, ali mogla bih reći da sam ih se prilično naslušala.

Ali, hajde da se vratimo na sam početak. Osnovna škola, čas fizičkog. Dve drugarice iz razreda su se posvađale. U nekom trenutku jedna od njih dolazi do mene, a nešto kasnije i druga. Obe su došle da mi se požale i kažu mi i ono što nisam pitala, niti sam želela da znam. Jednostavno su znale da će razgovori koje vodimo ostati među nama i bile su slobodne da kažu šta god žele.

Tako su drugari dolazili do mene kroz celu osnovnu, a kasnije i srednju školu.

Ponekad nas neke nevidljive niti vode do neke odluke, jer postaju putokazi na raskrsnicama života. Tek kasnije sam shvatila da su ove male, dečije ispovesti zapravo bile jedna od tih niti.

Bio je ne mali broj njih, a za ovu priliku pomenuću još dve.

Jedna je moja želja da budem lekar. Ipak, odustala sam od te ideje zato što nisam mogla da zamislim da na bilo koji način povređujem druge. U nekom trenutku morala bih dati injekciju, a za mene je i to značilo nekome naneti bol.

Druga je moja prva knjiga poezije „Melem za dušu“. Objavila sam je nekoliko meseci pre 18-tog rođendana. Na dan svog punoletstva organizovala sam njenu promociju.

Pre upisa fakulteta od svih ovih niti napravila sam klupko. Zapitala sam se šta je to gde mogu da objedinim umetnost, rad sa ljudima, pomaganje drugima, „hvatanje“ i delenje skrivenih znakova života…? Zapitala sam se kako mogu da budem „lekar za dušu“? Kao što možeš da pretpostaviš, logičan odgovor je bio – psihologija.

Osnovne studije sam upisala u Istočnom Sarajevu. Odmah posle prve godine prebacila sam se u Banja Luku. Želela sam više. To više me je koštalo razlike predmeta. Iako sam u Istočnom Sarajevu očistila godinu u julu i položila 14 ispita (kolege u Banjoj Luci su imale 12 ispita za celu godinu), morala sam da položim još tri ispita razlike. Posle osnovnih studija Banja Luka mi je postala „mala“. Zato sam prešla u Novi Sad. Ponovo, polaganje prijemnog za upis na master studije, a potom dve godine edukacije koje su me dovele do zvanja master psihologa.

Zašto sam sve ovo radila?

Zbog jednog vrlo ambicioznog cilja koji sam sebi postavila, a to je da budem „melem (lekar) za dušu“. Da li ću ga ostvariti ne znam, ali znam da njemu težim iz dana u dan.

Svim srcem.

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *