U životu ništa nije besplatno

Kartu za dolazak na ovaj svet platili smo suzama. Prvi dan u školi strahom, zbunjenošću i ushićenjem. U prijateljstvima trošimo svoje vreme i emocije. Lične patnje i nesporazume sa drugima plaćamo psihološkom ili telesnom napetošću. Godine iskustvom, borama i novim boljkama… 

Prva jutarnja kafa iz kesice, da ne trošimo vreme. Doručak spreman za nekoliko minuta. Gotovo u trenu se nalazimo u školama, fakultetima, na poslu. Žalimo se kako je tempo života veoma brz, ali ako smo iskreniji prema sebi, shvatićemo da smo se već prilično navikli na njega. Smetaju nam odluke koje trebamo doneti prilikom kupovine, a prilično nam je lako kad na policama vidimo oznake akcija i popusta. Retko planski vodimo računa o trošenju novca, ali najbolji smo u tome kada je potrebno da platimo ili priuštimo nešto za sebe. Kao što pomenuh, verovatno smo se već u izvesnoj meri navikli na instant i prilično jeftino društvo u kojem živimo, a druga je stvar da li nam se ta navika sviđa ili ne.

Sretala sam poznanike koji su imali, po mom shvatanju, neobičnu filozofiju života. Naime, za druženje su uporno tražili ljude koji će im omogućiti besplatno piće, obrok ili nešto od ličnih stvari, čak i onda kad sami dobro zarađuju ili su poticali iz finansijski stabilnih porodica. Nisu samo materijalne stvari želeli da dobiju besplatno, već i druženje uz iznošenje puno ličnog sadržaja i veoma malog angažovanja usmerenog prema sagovornicima. Takođe, često su ulagali minimalne napore i trud u realizaciji ličnih aktivnosti, ali uz prilično veliko očekivanje dobrih rezultata. Slična situacija je bila i kada su trebali raditi na sebi.

Sada sve češće stupam u kontakt sa ljudima koji se žale na bezbroj problema sa kojima se suočavaju. Oni sami primećuju potrebu za razgovorom sa stručnom osobom iz oblasti mentalnog zdravlja. U svojim dugim navođenjima, iako nesvesno, uspevaju dobro prepoznati problematične oblasti na kojima bi mogli da rade i tako pomognu sebi kroz jačanje i unapređenje ličnih potencijala. Traže instant savete za konkretne probleme kako bi se odmah na licu mesta uverili da bi njihova primena imala povoljan efekat. Na taj način proveravaju i kako bi uključivanje u tretman dovelo do željenih rezultata. Raspituju se o adekvatnoj osobi koja bi mogla da im pomogne. Interesuje ih kako izgleda seansa, koliko košta i njeno vreme trajanja. I samo što nisu zakazali svoju prvu seansu, dolazi čuveno pitanje o trajanju tretmana. Kada dobiju odgovor da on u zavisnosti od vrste problema može trajati samo nekoliko susreta (što je prilično retko) ili mnogo duže (što je češće), interesantno je kakve sve izgovore pronalaze. Očekivano, jedan od njih je visina nadoknade koju je potrebno platiti za jednu seansu.

Pored finansijske komponente nešto mnogo dublje se nalazi u osnovi ovog odbijanja. Naviknuti na instant život, brze odluke i rešenja za probleme, obećanja iz pročitanih knjiga ,,popularne psihologije“ da će samo uz pomoć pet ili deset koraka promeniti svoje ponašanje i postići željeni uspeh, priča o dugotrajnijem procesu koji je potreban kako bi se došlo do kvalitetnih promena i jačanja ličnih kapaciteta izgleda neprivlačno i kao da je reč o dalekoj, nedostižnoj budućnosti u odnosu na obećane odmah dostupne i očekivane rezultate. Razumljivo, zar ne! Tu je i lenjost koja ,,čuči u svakome od nas“, a koja se najbolje vidi kada želimo da promenimo ponašanje koje nam ne odgovara, bilo da je reč o smanjenju telesne težine, uključivanju zdravijih obroka u svakodnevnu ishranu, želji za većom fizičkom aktivnošću ili radu na ličnom rastu i razvoju kroz samostalno ili vođeno psihološko angažovanje. Stoga, ne postoji džaba lepa izreka: ,,Život je poput luka: skidaš jednu ljusku za drugom i ponekad moraš plakati.“ Jer, u životu ništa nije besplatno.

2 Comments

  • Minister Posted 17. februara 2015. 22:06

    Lijepo receno, samo naprijed!!

  • бака Штрумпф Posted 10. jula 2017. 10:19

    Хеј. Ово на крају, са трајањем сесија и плаћањем истих, подсетило ме на тренинге. Као, хоћу да тренирам јер знам да је то добро за мене, и желим да смршам, дакле морам тренирати редовно, али пошто све то морам да платим некоме јер сам не умем, онда ипак нећу ништа ни да радим. Погрешан начин размишљања – и аутоматски без резултата. Ако хоћеш нешто да постигнеш, мораш много и да уложиш у то. Било времена, било новца, енергије, труда, чега год.

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *