Nezahvalni smo za ono što imamo. Žalopojkama ispraćamo sve što nam nije po volji. Ne tražimo prave razloge, jer ih često nemamo. Hteli ili ne, tako postajemo nezadovoljni sa sobom, drugima, životom, svetom… U društvu koje nameće visoke životne standarde i naši apetiti rastu, te je očekivano da nas sitnice sve teže mogu zasititi. Poput trutova čekamo da nam ,,neko“ servira pod nos ono što nam treba. Zato su nam i oči širom otvorene prema svima od kojih bismo mogli nešto dobiti. Pri tome, retko primećujemo koliko i sami (ne)dajemo.
Postali smo primetno sebični. Postali, jer u osnovi nismo takvi. Mi volimo da delimo. Tako povećavamo našu životnu radost i energiju, a druge činimo srećnima. Prestanimo sa izgovorima sa kojima opravdavamo našu nemarnost. Zaboravimo na izlizane fraze poput krpim kraj sa krajem, imam druga posla, ni meni niko ništa ne poklanja… Kada dete želi da se igra sa drugom decom ili da ih uključi u igru, ono će podeliti svoje igračke sa njima. Nažalost, mi odrasli smo ti koji ih zaustavljamo u tome. Kroz istoriju, da bismo preživeli, delili smo svoja dobra. Danas, društvo nas ,,uči“ da je dobar način preživljavanja posedovanje što više iz raznovrsne ponude, čak i kad nam nije potrebno. Još važnije je to zadržati samo za sebe i svoje najbliže.
Tako se deca sve ređe igraju, manje dele ,,MOJE“ igračke, užinu, urađene domaće zadatke, knjige, itd. Odrasli bacaju stvari koje su im prosto dosadile, umesto da ih poklone onima kojima su neophodne. Pojedinci luksuznim automobilima gaze preko drugih, bez ideje da ih posle nesreće koju su izazvali prevezu do bolnice. Poslovni i uspešni ljudi retko daju savete svojim nazaposlenim kolegama gde i na koji način da potraže posao. Lako je ukazati na ovakve primere kod drugih, ali kakav ćemo odgovor dobiti kad se zapitamo šta je sa našom sklonošću ka darivanju.
Niko nije rekao da je situacija u kojoj živimo jednostavna. Istina je da siromaštvo svakim danom sve češće i glasnije kuca na vrata i prozore naših domova. Možda i želimo da poklanjamo, ali znamo da je za vredan poklon potrebno izdvojiti novce koje nemamo. Zato se često povlačimo, zaboravljajući da su mnoge stvari koje možemo pokloniti gotovo besplatne. Samo je potrebno da imamo malo mašte i dobre volje. Za početak, širom otvorimo ormare. U njima sigurno ima stvari koje više ne nosimo, a koje bi nekome mogle biti od velike pomoći. Pogledajmo svoje i dečije police sa knjigama. Neke od njih možemo pokloniti biblioteci, drugoj deci ili školi. Tu su i igračke sa kojima se niko ne igra – one rašivene, okrnjenih boja ili polomljenih delova koji vise na njima. Zasučimo rukave. Malo praška, tople vode, igla i konac, lepak i običan lak za nokte može da usreći neko dete koje nema nikoga ko bi samo njemu kupio čak i takvu igračku. Izradimo zajedničku fotografiju i napišimo lepu posvetu – usrećimo prijatelja. Potrošimo sto dinara i kupimo deci na ulici sladoled, čokoladicu, sok. Bar na tren vratimo osmeh na suviše ozbiljno dečije lice.
Ako vam se čini da ništa od gore navedenog nemate ili ne možete učiniti, nije kraj. Setite se koga dugo niste kontaktirali. Pošaljite im poruku ili ih pozovite da im čujete glas. Osmehnite se trgovcu koji vas uslužuje. Poklonite svoju pažnju i vreme onima koje uzimate ,,zdravo za gotovo“. Pogledajte svoj radni raspored. Sigurno u sedmici imate jedan slobodan sat koji možete potrošiti na volontiranje. Ono što je vama ,,u malom prstu“, nekoj organizaciji može značiti mnogo. Ne zaboravite da poklonite kompliment, ljubaznu reč ili čašicu razgovora. Ne štedite zagrljaje. Opremljeni smo sa bezbroj lepih osobina, a svaka od njih može biti poklon za druge, nas, sreću i zadovoljstvo.*
Iskreno darivanje – toliko retko da je gotovo ugroženo. Ruka koja daje je sve stisnutija i škrtija, dok je ruka koja prima sve šire ispružena. To je naša realnost, okruženje, život. Ono što zabrinjava nije materijalna strana (ne)davanja, već to što je ona odraz razvijenosti naše psihološke, emotivne, duhovne i socijalne širine ili škrtosti. Stoga, ne trebamo se pitati gde su dobri ljudi nestali, već gde smo i kako izgubili dobrotu u nama. Ne samo dobrotu, već i sami sebe!
Ostavite komentar